Мапа града Тополе
Мапа општине Топола
Краљевска породица Карађорђевић
Карађорђевићи су последња српска династија. Владари из ове лозе потекли су од народног првака и вође Првог српског устанка из 1804. године – Ђорђа Петровића Карађорђа.
- ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ КАРАЂОРЂЕ
Врховни вожд српски (1804-1813) +1817. Јелена, кћерка обор кнеза Николе Јовановића.
- ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ
краљ Србије (1903-1918) краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (18. новембар 1918 -1921) +1844. Љубица (Зорка), кћерка Николе I, црногорског кнеза.
- АЛЕКСАНДАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ
наследник престола (од 1909) регент Србије (од 1914) регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1. децембра 1918) краљ Краљевине Југославије (1921-1934) Марија Хоенцолерн, кћерка румунског краља Фердинанда I.
- АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ
кнез (1842-1858) + 1885. Персида, кћерка Јеврема Ненадовића
Александар Карађорђевић је син Ђорђа Петровића, оснивача династије Карађорђевића и вође Првог српског устанка.
- ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ
краљ Краљевине Југославије (1934-1945) +1970. Александра, грчка принцеза, Петар II Карађорђрвић је најстарији син краља Александра I Карађорђевића.
Опленац
По предању и народној етимологији, рачваста и крива стабла била су врло погодна да се од њих прави оплен – дрвени делови на сељачким колима (отуда и назив: Опленац).
На каменитом брду Опленцу, обраслом кривим шумарима (врста храста), био је крајем XVIII века слободан захват шуме.
У време првог српског устанка на Опленцу се налазио утврђени шанац, подигнут за егзерцир војске и непосредну одбрану тополског града, а на његовим падинама су се налазили Карађорђеви виногради и, ниже према граду, воћњаци.
Као преводилац и издавач знаменитог списа о слободи штампе Џона Стјуарта Мила (John Stuart Mill), он, касније, као монарх, омогућује слободан процват штампе и буржоаске слободе и парламентаризам доживљује врхунац за његове владавине. А као човек немирног духа, добровољац у француско-пруском рату 1870/1871. године и устаник који је 1875. године војевао по Босни против турске окупације под именом Петра Мркоњића, у својству владара постиже да се на Србију гледа као на Пијемонт Јужних Словена и постаје после шест година ратовања (1912-1918) први југословенски краљ.
Повратком у отаџбину 1903. године краљ Петар је похитао у Тополу за коју су га везивале, поред родитељског огњишта, многе пријатне успомене и згоде властитог детињства. Овај краљ-демократа радо борави у Тополи, проводећи у њој дане на најједноставнији начин, у непосредном додиру са обичним светом, посебно се пријатно дружећи са својим вршњацима, сећајући се заједничких згода и младалачких игара и несташлука. Ту је он у правом смислу речи „сељачки краљ”. Деценије које је провео у изгнанству (1858-1903), странствујући у низу европских земаља, само су појачавале у њему чежњу за завичајем. Најсликовитији исказ те чежње је садржан у његовом одговору на понуду да, већ као стар и изнемогао човек, отпутује из земље пред аустро-угарском окупацијом, на што је само кратко рекао: „Не знате ви шта то значи бити без свога народа!” и спремно пошао пут албанске Голготе.
У намери да подигне своју задужбину на Опленцу краљ Петар заснива имање на овом брду, из кога ће настати задужбинско добро, које данас ради као Задужбина краља Петра I на Опленцу . Тако су на овом шумовитом земљишту поникли Црква св.Ђорђа, Петрова кућа, Виноградарева кућа, виле и задужбински дом (хотел „Опленац” ), Краљев подрум и виногради.
Етнолог Миле Недељковић,
„Топола, Карађорђев град, Опленац”, Топола, 1991.
Историја и традиција Тополе
Путник који се обрео у Тополи, нашао се у центру предела који је природа тако издашно подарила сваковрсним биљним покривачем и плодовима. И само име Тополе то потврђује. Међутим, у последња два века Топола је и нешто знатно више.
Ово насеље, опевано почетком прошлог века у последњем романтичарском узлету правог народног јуначког епског песништва, у историји књижевности означеног као циклус ослобођења Србије, постало је синоним борбе за слободу, не само у овом пределу, већ и знатно шире, чак у балканским оквирима. У овом пределу, у којем је природа показала све дражи свога обиља, и слобода је проговорила на сав глас. Наћи се у Тополи, значи бити на самом извору новије српске историје.
Тако повољни природни услови који су се у Тополи и у њеној ближој околини стекли учинили су да је у овом пределу, тако благодатном, људско присуство забележено од најранијих времена.
На дванаест километара од Тополе, према западу, у брду Рисовача (названој по опакој звери рису), налази се истоимена пећина, станиште палеолитског човека. У праскозорју цивилизације, као што је познато, неандерталац се по правилу настањивао уз речне токове, који су услед непроходности шума били истовремено и услов опстанка, и сигурни оријентири, и најповољнији путеви. Већ даље низводно, на пет километара до Тополе, уз реку Кубршницу, која запљускује подножје Рисоваче, налази се у селу Бања људско станиште које припада неолиту. Мада на етнографским картама из античког времена Шумадија представља чистину, како констатује Fanula Papazoglu, „археолошка истраживања су, међутим, показала да је у халштатско доба овде цветала материјална култура сродна култури западно од Дрине и да се та култура надовезује на бронзанодопску без видног прекида”. Осим у самој Тополи, античка налазишта су и у околним местима – Клоки, Липовцу, Маскару.
Положај града Тополе
Путнику је најлакше да се оријентише у Тополи. Ако се из ма кога краја Балканског полуострва упути ка његовом средишту – наћи ће се у Србији; ако, путујући Србијом, иде ка њеном средишту – ступиће на тле предела који се назива Шумадија; а ако се запути ка средишту Шумадије – онда ће се обрети у Тополи, за коју се каже да је срце Шумадије. Налазећи се у Тополи путник није само у средишту Шумадије, која заузима средишни положај у Србији, а ова на Балкану, већ се налази и у средишту једне велике тајне, која се може назвати: уметност разумевања поднебља и људи у њему.
На једном од прилазних путева Тополи, у селу Божурња, подигнут је, у стилу традиционалних сеоских надгробних споменика (тзв. крајпуташа), јединствен обелиск на којем су уклесани стихови савременог песника Васка Попе:
„Љубиш ли стопалом
земљу ову дођи,
газиш ли је – врати се путниче”.
Значајни датуми
- 3. мај : годишњица смрти кнеза Александра
Света Архијерејска Литургија са парастосом и поменом – служи Владика шумадијски
- 6. мај : Слава цркве Светог Ђорђа
Ђурђевдан – Света Литургија са резањем славског колача – служе свештеници опленачког намесништва
- 22. јун : годишњица смрти краљице Марије
Парастос краљици Марији – служе свештеници опленачког намесништва
- 28. јун : Видовдан
Света Литургија са општим поменом који се служи свим палима за слободу- служе свештеници опленачког намесништва
Значајни датуми
- 12. јул : Слава крипте цркве Св. Ђорђа
Света Литургија са резањем славског колача и парастос и помен принцу Томиславу – служе свештеници опленачког намесништва
- 26. јул : годишњица смрти вожда Карађорђа
Света Литургија са парастосом и поменом Вожду Карађорђу – служе свештеници опленачког намесништва- после службе полагање цвећа уз државне почасти
- 16. август : годишњица смрти краља Петра I
Света Архијерејска Литургија са парастосом и поменом краљу Петру I – служи Владика шумадијски са свештенством шумадијске епархије- после службе полагање венаца уз државне почасти
- 21. септембар : Слава цркве рођења Пресвете Богородице у Тополи ( Карађорђева Црква ) и Дан општине Топола
Света Архијерејска Литургија са резањем колача– служи Владика шумадијски- Литије улицама Тополе- програм обележавања дана општине Топола (свечана седница са академијом)
- 9. октобар : годишњица смрти краља Александра
Света Архијерејска Литургија са парастосом и поменом краљу Александру – служи Владика шумадијски са свештеницима шумадијске епархије- после службе полагање венаца уз државне почасти
- 3. новембар : годишњица смрти краља Петра II
Парастос краљу Петру II – служе свештеници опленачког намесништва
Историјат
Путнику је најлакше да се оријентише у Тополи. Ако се из ма кога краја Балканског полуострва упути ка његовом средишту – наћи ће се у Србији; ако, путујући Србијом, иде ка њеном средишту – ступиће на тле предела који се назива Шумадија; а ако се запути ка средишту Шумадије – онда ће се обрети у Тополи, за коју се каже да је срце Шумадије.
Налазећи се у Тополи путник није само у средишту Шумадије, која заузима средишни положај у Србији, а ова на Балкану, већ се налази и у средишту једне велике тајне, која се може назвати: уметност разумевања поднебља и људи у њему. На једном од прилазних путева Тополи, у селу Божурња, подигнут је, у стилу традиционалних сеоских надгробних споменика (тзв. крајпуташа), јединствен обелиск на којем су уклесани стихови савременог песника Васка Попе:
„ЉУБИШ ЛИ СТОПАЛОМ
ЗЕМЉУ ОВУ ДОЂИ,
ГАЗИШ ЛИ ЈЕ – ВРАТИ СЕ ПУТНИЧЕ”.
Ова гномска порука, сажета у два стиха, најбоље исказује у чему је тајна овог предела и људи који га настањују. Са очуваном и понекад безграничном словенском г остољубивошћу, дочекују се чиста срца (хлебом и сољу) путници и намерници са свих страна, без обзира на порекло, језик или веру, ако долазе чистих намера и пруженом руком пријатељства, а исто тако одлучно и здушно одвраћају и гоне они који долазе са мрачним побудама.
Разумљиво је отуда што је један окупаторски војник у Другом светском рату, пишући кући, у страху јавио: „овде је и свако дрво – непријатељ”.
Све до првих деценија прошлога века су географска знања о унутрашњости Србије била не само оскудна већ и нетачна.
Најдуже се задржала Страбонова заблуда, чак дуже од осамнаест векова, о постојању планинског масива названог Централно било (Catena Mundi, Centralkette) као посебне чињенице рељефа, коју су картографи уцртавали све до 1870. године. Тако је, можда и нехотице, класични географ Страбон овим непостојећим планинским венцем изразио неприступачност средишном пределу Балканског полуострва. Заблуду у Европи о овоме је разбио у првој половини прошлог века француски путописац Ами Буе (Ami Boue), показавши да Централно било не постоји, али једну врсту неприступачности је немогуће побити – када је реч о нарушавању слободе.