ОПЛЕНАЦ

На каменитом брду Опленцу, обраслом кривим шумарима (врста храста), био је крајем XVIII века слободан захват шуме. По предању и народној етимологији, рачваста и крива стабла била су врло погодна да се од њих прави оплен – дрвени делови на сељачким колима (отуда и назив: Опленац). У време првог српског устанка на Опленцу се налазио утврђени шанац, подигнут за егзерцир војске и непосредну одбрану тополског града, а на његовим падинама су се налазили Карађорђеви виногради и, ниже према граду, воћњаци.

Као преводилац и издавач знаменитог списа о слободи штампе Џона Стјуарта Мила (John Stuart Mill), он, касније, као монарх, омогућује слободан процват штампе и буржоаске слободе и парламентаризам доживљује врхунац за његове владавине. А као човек немирног духа, добровољац у француско-пруском рату 1870/1871. године и устаник који је 1875. године војевао по Босни против турске окупације под именом Петра Мркоњића, у својству владара постиже да се на Србију гледа као на Пијемонт Јужних Словена и постаје после шест година ратовања (1912-1918) први југословенски краљ.

Повратком у отаџбину 1903. године краљ Петар је похитао у Тополу за коју су га везивале, поред родитељског огњишта, многе пријатне успомене и згоде властитог детињства. Овај краљ-демократа радо борави у Тополи, проводећи у њој дане на најједноставнији начин, у непосредном додиру са обичним светом, посебно се пријатно дружећи са својим вршњацима, сећајући се заједничких згода и младалачких игара и несташлука. Ту је он у правом смислу речи „сељачки краљ”. Деценије које је провео у изгнанству (1858-1903), странствујући у низу европских земаља, само су појачавале у њему чежњу за завичајем. Најсликовитији исказ те чежње је садржан у његовом одговору на понуду да, већ као стар и изнемогао човек, отпутује из земље пред аустро-угарском окупацијом, на што је само кратко рекао: „Не знате ви шта то значи бити без свога народа!” и спремно пошао пут албанске Голготе.

У намери да подигне своју задужбину на Опленцу краљ Петар заснива имање на овом брду, из кога ће настати задужбинско добро, које данас ради као Задужбина краља Петра I на Опленцу . Тако су на овом шумовитом земљишту поникли Црква св.Ђорђа, Петрова кућа, Виноградарева кућа, виле и задужбински дом (хотел „Опленац” ), Краљев подрум и виногради.

Етнолог Миле Недељковић,
„Топола, Карађорђев град, Опленац”, Топола, 1991.