ИСТОРИЈА И ТРАДИЦИЈА ТОПОЛЕ

Карађорђев конак

Путник који се обрео у Тополи, нашао се у центру предела који је природа тако издашно подарила сваковрсним биљним покривачем и плодовима. И само име Тополе то потврђује. Међутим, у последња два века Топола је и нешто знатно више. Ово насеље, опевано почетком прошлог века у последњем романтичарском узлету правог народног јуначког епског песништва, у историји књижевности означеног као циклус ослобођења Србије, постало је синоним борбе за слободу, не само у овом пределу, већ и знатно шире, чак у балканским оквирима. У овом пределу, у којем је природа показала све дражи свога обиља, и слобода је проговорила на сав глас. Наћи се у Тополи, значи бити на самом извору новије српске историје.

Тако повољни природни услови који су се у Тополи и у њеној ближој околини стекли учинили су да је у овом пределу, тако благодатном, људско присуство забележено од најранијих времена. На дванаест километара од Тополе, према западу, у брду Рисовача (названој по опакој звери рису), налази се истоимена пећина, станиште палеолитског човека. У праскозорју цивилизације, као што је познато, неандерталац се по правилу настањивао уз речне токове, који су услед непроходности шума били истовремено и услов опстанка, и сигурни оријентири, и најповољнији путеви. Већ даље низводно, на пет километара до Тополе, уз реку Кубршницу, која запљускује подножје Рисоваче, налази се у селу Бања људско станиште које припада неолиту. Мада на етнографским картама из античког времена Шумадија представља чистину, како констатује Fanula Papazoglu, „археолошка истраживања су, међутим, показала да је у халштатско доба овде цветала материјална култура сродна култури западно од Дрине и да се та култура надовезује на бронзанодопску без видног прекида”. Осим у самој Тополи, античка налазишта су и у околним местима – Клоки, Липовцу, Маскару.
Најновија истраживања, која је у околини Тополе обавио археолог Димитрије Мадас, избацила су на површину низ нових локалитета на ужем подручју Тополе (Крћевац, Белосавци, Липовац, Рајковац, Трнава…), од којих нека налазишта (Вићија, Стрмово…) пружају речите доказе о материјалној и духовној култури која је овде цветала у најдавнија времена. У пределу се налази и небројено мноштво извора врло хладне и питке воде, од којих доста и са лековитим својствима, што је омогућило и да се развије посебан тип насеља, тзв. разбијеног типа, у основи звездастог облика, а у литератури познатог као јасеничка врста. Благотворно дејство ове изворске хладне воде уочио је и знаменити путописац и географ Евли Челеби, пун хвале за њих. Пропутовавши овим крајем 1664. године, записао је да на истоку од тврђаве Рудник „тече на стотине извора воде хладне као комад леда. Оне покрећу многе млинове. То су тако хладне воде да се у јулу од тих вода не могу попити ни три гутљаја. Али она тако брзо свари храну у човеку да су тројица или четворица људи у стању да поједу дебело јагње” . Сасвим је природно да овај предео, који је у хидрографском и флористичком погледу тако богат, обилује и мноштвом животињских врста. О великим могућностима за лов известио је пре пет и по векова француски дипломата и путописац Bertrandon de la Brokijer. Посетивши 1433. године деспота Ђурђа Смедеревца у његовој летњој резиденцији Некудим, у чији састав је улазила и Топола са околином, Brokijer је приметио да се ово насеље „налази у врло лепим шумарцима и рекама погодним за сваки лов на дивљач и за лов са соколима”, какав се упражњавао на српском средњовековном двору. Brokijer је свакако морао проћи и подручјем Тополе, куда је из Некудима водио пут до цркве Св. Николе (Никоље у Шаторњи), коју је подигао најумнији српски владар средњег века деспот Стеван Лазаревић и о којој је Brokijer оставио запис.
Вођа првог српског устанка Карађорђе је у младости овде ловио срне, а и данас се приређују ловачке гозбе приликом одстрела срндаћа. И поједини топоними осведочују пребивање дивљачи на овом тлу, на пример Јеленац (јелен), Кошутњак (кошута). Прошлост краја Налазишта и топоними у овом крају потврђују да су у античко доба, поред анонимних племена нерасветљеног етничког порекла, као и шире у северној Србији, овде обитавали ратоборни Келти, затим Римљани, Грци, и, до доласка Словена (први пут презимили јужно од Саве и Дунава 551.године), романизована племена и етничке групе. После упада Мађара у средњу Европу, предео јужно од Београда до побрђа планине Рудник чини граничну област између Мађара и српске државе под влашћу династије Немањића. Након косовског боја (1389. године), када почиње померање српског народа на север, услед османлијског освајања, Шумадија добија нарочито на значају, у њу се слива српско становништво са свих страна и она постаје пренасељена. Из овог времена потичу и најстарији писани помени неких насеља у околини Тополе. Успомену на стара насеља и претходно становништво чувају у селима око Тополе многа стара и напуштена гробља. Нема села у којем нема по неколико гробаља која не припадају данашњем становништву. Ова гробља се различито називају: џиновска, римска, латинска, грчка, јеврејска, сватовска (паганска), војничка, турска…

Становништво налазећи се вековима на историјској ветрометини и удару разних војски које су овуда надирале, Шумадија је стално мењала и допуњавала састав свог становништва. Мало је области у Југославији које имају тако сложену структуру становништва као што га има Шумадија. А од четрнаест предеоних целина (области) колико их у етнографском смислу има Шумадија, подручје Горње Јасенице, у које спада и Топола са околином, представља најсложенији мозаик у погледу порекла становништва.

Према испитивањима Боривоја М. Дробњаковића почетком XX века, становништво Тополе и околине, осим староседелачких породица, које чине 6,11 одсто домаћинстава, 93, 89 одсто домаћинстава припада досељеницима из осталих области Југославије. Шумадија је вековима била млин у којем је стваран нарочити тип становништва, названих Шумадинци, као изразити представници српског народа. Овај тип је настао мешањем и уједначавањем најразноврснијих народних елемената који су се овде стицали. Пролазили су овим подручјем ратни вихори, смењивале и поново враћале управе разних царевина, расељавало и усељавало становништво, захваћено чак и двема великим сеобама, од којих једна изузетно великих размера (1690), али је народ увек налазио начина и снаге да преживи , никад не напуштајући мисао о коначном ослобођењу. Премда изложен сталним одмаздама, народ је давао отпора, посебно у организованој хајдучији због које је унутрашњост ових крајева туђинским властима увек била несигурна. Шумски заклон је био непокориво царство слободе. Тај утисак је био још свеж у прошлом веку, па је француски политичар и публициста Жозеф Ренак, пропутовавши 1879. године Шумадијом, записао: „Свето дрвеће, од којих се свако, у данима опасности, претвара у хајдука”.

Етнолог Миле Недељковић,
„Топола, Карађорђев град, Опленац”, Топола, 1991.